My nomination for the first Lufthansa A380

My nomination for the first Lufthansa A380: "The A380 the new Lufthansa flagship, a special experience, the Lufthansa A380. Find out more about the fascination of a new era in air travel. Take part, Raffles, Downloads, Photos, Video, Gallery, First Flight in 2010."

Tama na mojoj strani sveta

Tamno je, mračno je, tužno na mojoj strani sveta već četiri meseca.

Otišla je Olja Ivanjicki, zauvek iz ovog našeg života. Otišla je Olja iz mog svakodnevnog bitisanja. Ostavila za sobom jedan san o Građevini ... Da li ćemo ga ispuniti, da li ćemo ga ostvariti, da li je moguće boriti se...

Praznina je velika kao okean, kao kosmos.

SMS AKCIJA

Ovom akcijom pomazete objavljivanje monografije o Sonji Savic.

Koji Sonjin film najvise volite?
Citaoca sa najvise poslatih poruka nagradjujemo monografijom kad izadje iz stampe a to je nadamo se u septembru.

Posaljite SMS sa sadrzajem:
FR SONJA naziv filma
na broj 4828

Cena: 50,00 RSD + PDV
Podrška: oljafond@gmail.com| +381113282448
Powered by fortumo.rs

zvezda našeg neba

Na mojoj strani sveta ovih dana jedna tema, jedna ideja, jedan Covek: SONJA SAVIC. Jedna i neponovljiva, velika kao svet, nesaglediva, a opet skromna, tiha, osetljiva, nezna. Sonja, kao statua slobodoumne misli, potpuno autenticni pozrtvovani borac za istinu, kao heroina i mucenica, kao glas Urbis et Orbisa kao ona koja je izbrisala granicu gde se zavrsava zivot a pocinje umetnost... Kao Eros i Tanatos, kao jesmo i nismo, kao jedna protiv svih...Kao Decka, Sofija Mackic, Sampita, pevacica, strina Veselinova, Marta, Violeta, Darinka, kao Sonja Savic. Kao sve ono cega vise nece biti, a mozda, da smo samo obratili paznju, da smo samo probali da nesto uradimo, da smo samo... mozda... Sonja je otisla i ostavila ponor, prazninu, crnu rupu u srpskoj kulturi i borbi za istinu, crnu rupu koja ce na kraju progutati sve one koji su Sonju za zivota marginalizovali, ignorisali, proglasavali ludom. A Sonja ce kao najsjajnija zvezda, kakva se samo jednom pojavi, jos dugo sijati u nasim srcima.

Novi trotoari

Ima li išta gore od novih trotoara po Beogradu? Mislim na one roze kocke koje redjaju poslednjih godina i koje se klizaju i posle kratkog vremenskog perioda klackaju... I ta visina novog trotoara... Potpuno nepotrebno. Još nepotrebniji su oni ivičnjaci u obliku oštrih trouglova koje stalno prete da će vam izlomiti točkove pri skretanju. Pogledajte kod PMF-a skretanje kod pumpe ka Etnografskom muzeju... Strašno - napravljeno nekakvo usko grlo a trotoar beskrajno širok... Najgore mi je palo ono pravljenje parkinga po dorćolskim ulicama - Jovanovoj, Jevremovoj itd. Sve su jednosmerne i nekad su kolovozi bili dovoljno široki. Sad se neko lepo setio i napravio parkinge sa obe strane kolovoza, ali na uštrb kolovoza a trotoari uzdignuti, puni sebe, popločani i uglavnom prazni... Tu kad nekom stane automobil ne možete ga ni zaobići ni preskočiti. Totalni kolaps. Trotoara praznog koliko hoćeš ali jedini način da se na to čudo podigneš kolima je da otkineš auspuh i ko zna šta još sa kola. Sa koje strane prilazi šlep služba kada tu stane neko, a ipak staju kola po Srbiji, poznato je kakav nam je prosek godina automobila... I uglavnom su trotoari po dorcolskim elitnim ulicama postali piste za kućne ljubimce koji tu rade ono što moraju a čiji vlasnici ne rade ono što bi trebalo - tj. da počiste. Stvarno neverovatno redizajniran grad. Nažalost.

Pogledajte stare fotografije Terazija, ne mora ni mnogo stare, nego one iz Titovog vremena. Da li je nekome jasno kako je onolika ulica, onako gospodski široka i lepa postala ono što danas vidimo? Da li će ikad, enitajm, neko u ovom gradu reći DOSTA sa uništavanjem svega lepog... Dosta sa kockama roze boje, sa fasadama drečavo vrišteće oranž i žuto (mislim, lepo je što su ih sredili ali verujem da originalne boje tih kuća s početka veka nisu bile tako dramatične), dosta i sa ogromnim betonskim žardinjerama, kuglama i neizbežnim stubićima tamo gde su nepotrebni... Ali o žardinjerama drugi put.

Na Menhetnu nigde nije trotoar tako podignut, čak je i tu i tamo ofucan, na Petoj aveniji je lep i uglačan, čiste ga svaki čas, niže, oko Tajms skvera je ponegde ispucao ali svejedno, gde god da prodjete, nećete videti ni jedno vozilo koje je parkirano tako da smeta pešacima. I pri tom pešaka ima mnogo, mnoooogooo u odnosu na Beograd, pa opet trotoari su manji nego na primer u Gospodar Jovanovoj. U čemu je štos? Kažu, treba nam dva mosta, pet obilaznica, metro, kosmodrom, ko zna šta sve da bismo rešili saobraćajnu gužvu... A s druge strane, ulice sužavamo, zatvaramo i pretvaramo u pešačke zone popločane nečim da se bolje klizamo sa prvim kapima kiše... Na Menhetnu su ogromne kazne za nepropisno parkiranje i to je to. Nikakav stubić ili ivičnjak od 40 cm nije potreban. Kad boli po džepu, svi se pridržavaju propisa.

eko ceger

Nebo se natmurilo juče, hoce sneg... Idem kući. Pored tašne, teške do bola nosim i platnenu takozvanu eko torbu ili shopping bag. Eko ceger. Količina plastičnih kesa preti da nas potpuno zatrpa. Konačno se i Srbijica setila i krenula da, doduše stidljivo, promoviše nošenje takvih torbi umesto kesa koje nam daju po prodavnicama. Ali, kako se spasiti nametnute plastične kese... Skoro je nemoguće... Na kasi, dok vam izgovara cifru koju očekuje da platite, prodavačica mahinalno širi kese i trpa... Hleb mora odvojeno, znači nova plastična napast. I tako, kupite hleb, mleko i još dva proizvoda i bogatiji ste za bar tri plastična monstruma. Dodjete kući i uredno monstrume pakujete u neku policu, neki ormarić, korpu, gde već stoji čitavo brdo istih monstruma, a sve pod izgovorom "trebaće za djubre". Pa, koliko to djubreta pravi prosečan gradjanin ove zemlje??? Pošto ionako nema reciklaže niti odvajanja papira od stakla i sličnih izmišljotina sa Zapada, koliko to djubreta pravi prosečan gradjanin ove zemlje kad mu je neophodno da svakodnevno kao hrčak dovlači iz prodavnice te odvratne kese?

U jednom od poznatih megamarketa, gde uglavnom kasirka, osim ono pred Novu godinu, nema vremena da vam pakuje kupljene stvari, gledam gospodju koja je taman platila i trebalo bi da krene sa kase i osobodi mi mesto. Gledam je jer je kasirka već počela nestrpljivo da kuca moje artikle a starija gospodja usporila pa nam se malo ti proizvodi mešaju. Pakuje se, pakuje, za svaki proizvod uzima novu plastičnu kesu, pa opet novu, pa novu. Dfeset kupljenih stvari i deset kesa... A one zalepljene, teško se rastvaraju, treba pljucnuti u prste da bi ih čovek samo otvorio... Strpljivo stojim i čekam da se okonča beskrajno dug proces pakovanja šargarepe i mleka... I u nekom trenutku, gospodja se okreće, završila je, kreće gurajući ona kolica kad, eto je, vraća se, grabi još jedno pet-šest praznih kesa i ugurava u kolica brzo kao da ih krade... Trebaće za djubre, tačno znam...
Od plastičnih kesa se ne možeš spasiti i da hoćeš, pa čak i kad pokušaš. Dok plaćaš skromno izgovaraš "ne treba kesa" i pokazuješ svoj platneni ceger a ona te na kasi gleda sumnjičavo, kako ne treba, pa onda pogled pada na tu platnenu torbu jer ko zna šta si strpao unutra, pa niko normalan ne nosi torbu u prodavnicu kad prodavnica besplatno daje kesu. NE odustaje, dok ti pakuješ i ona ti pomaže - hvata plastikaner. "Ne treba mi kesa, imam". Ma, ne vredi! Nema ona vremena da se bavi tvojim cegerom, ima da uzmeš makar za onaj hleb, pa makar on bio već uvijen u papir ili takodje svoj "lični" plastični omot. Ima da se uzme kesa kad se daje i gotovo!
"Ma neću kesu", kažeš već malo iznerviran. I opet te sumnjičavo i uvređeno gleda...

Sećam se, ranije, moja majka je isto tako imala svoje shopping bags. Pravila ih je sama od nekih tankih materijala, kako bi se lako nosile u tašni, bile su lepe, poneka šarena (to nosi ona) a neka na teget, pomalo karirana, diskretno (to nosi tata kad krene po pivo). Gabarit baš kao ove današnje eko kese. Stane hleb, mleko (nekad bilo u kesi), cigarete i neka sitnica. Ili stane najviše 5-6 zidarskih piva. I dosta. Poneseš dve pa dovučeš koješta kući. A plastične kese su se plaćale. I zbog toga čuvale. Danas se samo plaćaju one velike. A opet i one za djubre...

Kad sam u Njujorku u supermarketu otkrila eko torbu cičala sam čitav dan... Koštala je dolar i ja sm odmah odlučila da mi treba nekoliko da donesem i kao poklon i sebi. Jednu koristim a jednu čuvam. Ostale sam poklonila. Ali ovih dana nosim jednu zabavnu, na njoj s jedne strane piše "Neću žvaku, hoću kusur", što svi mi sa ovih prostora znamo na šta se odnosi. Prvo sam je okretala da se ne vidi šta je na njoj, da ne nerviram kasirke provokacijom, ali sam shvatila da je bolji efekat kad se rečenica vidi, jer svi na nju reaguju i nasmeju se, prokomentarišu, a ja odmah iskoristim priliku da nešto prozborim o plastičnim kesama. I svi se slažu da su plastikaneri dosadni i nezdravi i da je mnogo bolje izbaciti ih iz upotrebe, ali koliko vidim svi nastavljaju po starom. I tu još neko vreme za nas spasa nema...

(nastaviće se)

beograd